Ponediljak je ujutro, sunce piči, a ja ispijan prvu jutarnju kavu. Nabila sam cvike na glavu i uživam u pogledu. Držim u ruci današnju Slobodnu i s prikom raspravljam o totalno nevažnim temema. A na kavi se skupilo masu ljudi.A tek je ponediljak. Iza nas je bija vikend al čeka nas još jedan radni tjedan. Ka da je meni bitno što je radni tjedan. Ionako mi je svaki dan sličan. S manje ili više popijenih kava.
I svi ovi ljudi ka da ništa ne rade, možda su uzeli pauzu za marenu, ko zna. Nema većeg gušta probudit se, poslat sms priki oš na kavu, sist u jedan od mnogobrojnih kafića u selu, zapalit cigaret i slušat priče drugih. Ala ludila.
Ali nešto sam tila reć. E ka. Deseti je misec. Ko to još na svitu ima ovako vrime u deseti misec. Niko se ne želi maknit sa štekata, sa sunca. Iz kafića puštaju pismu i upadam u tešku idilu. Naravno da svira TBF, Alles gut, jer pisma totalno opisuje ovo stanje, samo što nije kolovoz. Čujem kako neko komentira: „ko ovo more platit“ a mislim se šta bi ti tija, sidiš na kavi dvi ure, ne radiš apsolutno ništa, žicaš od staraca za kavu i duvan-svaki dan. Al neka, nek se ljudi vesele. 
Idila još traje, barem sam tako mislila dok nije dolipija „rođo“ u nabrijanom autu od “ne znam koliko konja“. Zatamljena stakla, on se naravno u svakom trenutku vidi, muzika trešti, zaustavlja se, baca pogled na štekate ne bi li koga poznatog vidija i javija mu se. Uz škripu guma staje nasrid sela, vodi debilni razgovor s prikom kako je kupija novi Remusov auspuh, samo još triba užicat od starog lovu da ga plati. Jer on naravno ne radi. Iza njega se nakupila kolona, a ljudi nervozni sviraju. On baca pogled s novim Ray Ban cvikama u retrovizor, nešto traži i naravno kao svaki dobro odgojen mamin sin pokazuje srednji prst gospodinu iza njega koji kasni na sastanak u dvorac Vitturi. Pozdravlja se s prikom, u međuvremenu su se dogovorili kad će na kavu, kreće naravo uz škripu guma, jer mu je tata prije deset dana kupija nove felge i Michelin gume. Postiže ubrzanje od “ne znam koliko km/s“, uspjeva zakočit kraj dvorca, jer je ipak ćoša, a ne bi tija zafrižat auto. Svi bulje u njega, čuju se komentari: „jesi vidija kako je kake je felge uzeja“, ili u boljoj verziji „ala debila“.
I tako moje idilično jutro prestaje bit idilično jer je „rođo“ proša kroz selo još nekoliko puta i uvik ista stvar. Postajem živčana, palim cigaret i komentiram „koji debil“. A možda je ipak dobar u duši!?! Ali mora još stat kraj Bagzija, bacit dvi-tri riči s nekim, i naravno uletit s autom u bok da bi sutra priki priča „ala, kako san ga bokava“. I tako svaki dan, iz dana u dan.
Kakvo idilično jutro. Al ništa mi neće ovi dan pokvarit.... A nešto sam tila reć. Sad više nije ni važno...
Napisala: MayaMaya za Portal grada Kaštela
