Ko ovo more platit? - Predsjednik nadzornog odbora Nedjeljne Dalmacije, pomoćni ekspert za selektorstvo, ljudsku dobrotu, ponavljanje starih finti i promociju redakcijskih kolega nazočio je u jednom od sedam Kaštela sedmim Večerima dalmatinske pisme.Svaka rič je budila emocije na Popa ili Popu, svima koji su ga poznavali fali ti štraloćavi veseli zajebant. Čovik od riči. I Čovik od soli.
Zadatak je glasija ovako: ajde u Kaštel Kambelovac, tamo su dvi večeri zaredon Večeri dalmatinske pisme — Kaštela 2005., napiši šta se događalo iza kulisa te velike fešte! Odma mi je bilo žaj šta se ta muzička fešta ne održava u Kaštel Lukšiću. Zato jer mi je Lukšić uvik bija najdraži od svih sedan Kaštili. Tamo su mi živili barba i teta Petar i Slavica Katić, tamo me je rođak Ivo Katić učija svemu i svačemu, najviše vatanju ženskih. 
Tamo san se ka dite igra s Celon, Ivon Mateljanon, Lenijen... Je, Lukšić mi je bija i osta broj jedan! U Sućurcu san igra u košarkaškon klubu Partizan, iz Gomilice je Ante Jureškin s kojin san bija u vojsku, iz Kambelovca je Goran Sobin, u Lukšiću san provodija lita u ditinjstvu, u Palaceu u Kaštel Starome uvik je bilo Čehinja, u Novi je krajen šezdesetih dolazila jedna Zorica iz Beograda, u Štafiliću san u jednega Osibova pija najlipši prošek na svitu... Eto, iman vezu sa svih sedan Kaštili, ali u srcu je bija i osta samo Kaštel Lukšić.
A dopalo me pisat o Kambelovcu...
Bedalov, Sobin i velike glave
Vozeći se prema Kaštel Kambelovcu, palo mi je na pamet kako je selektor te dvi Večeri dalmatinske pisme — Kaštela 2005. godine moj dragi kolega iz Slobodne Dalmacije Zlatko Gall. Odma san promislija: kako to Gall more bit selektor!? On je veliki meštar od pera, muzike, spize, ali on nikako ne more bit selektor. Zato jer je selektor ka ono sportska rič, a Gall sa sporton nema nikakve veze. Osin šta se zna lipo sportski obuć. Zna se ko su pravi selektori... Jedan Miljan Miljanić, Ante Mladinić Biće, Vujadin Boškov, Ivica Osim, Franjo Tuđman... Je, nisan falija, dobro ste pročitali — Franjo Tuđman! Kad je Hrvatska 1998. godine postala nogometna velesila i osvojila svjetsku broncu, ja san mislija da je selektor te strašne reprezentacije bija Miroslav Ćiro Blažević. E, ali kad su se Ćiro i njegovi sinovi vratili doma, sam Ćiro je reka: “Reprezentaciju san sastavljao i vodio onako kako mi je sugerirao predsjednik Tuđman!” Priznajen, falija san. Ćiro nije doveja Hrvatsku na treće misto u svitu, nego Franjo Tuđman. To je Ćiro sam prizna...
Na ulazu u Kambelovac dočekali su me policajci. Mislija san: evo, sad će mi dat puvat da vide jesan li šta pija! Falija san, rekli su mi da auton ne smin do crkve, da parkiran doli uz more. Posluša san ih, a šta san drugo moga. I nakon deset metri naletija na Ivu Bedalova. On i Srećko Radnić pokrenili su Udrugu Večeri dalmatinske pisme, oni su bili ferata koja je cili projekt vukla naprid. 
U tu feratu poslin su se ukrcali još neki zaljubljenici u Kaštela i pismu. I dali ruku da to Kaštila liti postanu domaćini velikih muzičkih fešta. Ivo Bedalov me dočeka rečenicon: “Ajde, sad u Kambelovcu reci ono šta svaki put rečeš Goranu Sobinu i meni?!” Vidija san da me sluša jedan dragi čovik s nadimkon Krivi, u blizini nije bilo Gorana Sobina ni ujca mu Ante Kamenjarina, reka san, ali ne baš naglas: “Još u ditinjstvu čuja san u Lukšiću kako pravi Kambelovčani imaju veliku glavu, a malu pamet!” Ivo je baš to tija čut, onda je teatralno odgovorija: “To ostali Kaštelani govore jer su đeloži na nas. U Kambelovcu nema sredine: ili si puno pametan ka šta su to Ivo Perišin i biskup Franić ili si cukun! S tin da ovako pametnih ka šta su pametni Kambelovčani nema ni u jednon drugon od ostalih šest Kaštila. Nego, puknit ćeš od smija kad vidiš Galla...”
Uvaženi gospodin selektor Zlatko Gall pušija je cigaru, parilo je ka da je izaša iz mora. Skroz mokar, oznojila mu se cila roba. A jedan od ministara nove spliske vlade Branko Poljanić je svojin tihin glasićem, tako da ga se iz Kambelovca moglo čut s južnu stranu Čiova, reka: “Ovo mu je druga košulja! Već se jedan put prominija...” Gall mi je objašnjava kako je strašno vruće, čudilo me kako je to vruće zadnjih dana sedmoga miseca, posla me je u kurac, onako ufino, penjali smo se do prekrasne pozornice, reka san mu: “Jesi li ti selektor ka šta je bija Miljanić ili ka šta je bija Osim?” Skočija je: “Ja nisan selektor nego autor ove dvi večeri!” Pita san ga šta to znači, objasnija mi je da je odabra pisme i izvođače, bija san sritan jer sam mu moga reć: “To je ka kad selektor odabere igrače i igru. Ti si selektor i gotovo!” Nije se s tin složija, ono autor mu je zvučalo puno lipše, krenija je program prve večeri koji se zva Beat na moru... U njemu Tambuu, Justin’s Johnson, Black Coffee & Mendula, Gego & Picigin band, Matija Dedić, Gibonni, klapa Iskon...
Veliki čovik Gibonni
Moran priznat: odsad priznajen da je Zlatko Gall pravi selektor! Te dvi i po ure ode Dalmaciji i njenoj pismi tribalo je doživit. Najprije Tambuu s onon violinisticon lipoga tila, šta, tila to ili ne tila, podsjeća na Vanessu Mae, bila je, baren meni, lipa novitada. Ali, i to moran priznat, najviše su me oduševili mladi muzičari iz grupe Justin’s Johnson. Ne samo zato jer su izveli tri pisme iz moga vrimena — Beat na moru, Ča će mi Copacabana i Bam bam ba ba lu bam, nego zato jer su stvarno sličili na one lude zaljubljenike u muziku iz šezdesetih. Gledajući ih i slušajući ih, vratija san se na plesnjake u Frontama iz moje mladosti. Sitija san se VIS-a Leptiri iz Maksimira, doli ispod Tršćanske ulice. I njijovih koncerata. Slušajući Beat na moru, pa mi je na pamet VIS Delfini koji je osvojia Spliski festival s ton pismon, čini mi se 1967. A u stranoj verziji tu pismu pivala je čuvena grupa Shadows. Oni genijalci s čijon pismon Apache je počinja Radio Luksemburg... A kad su Justin’s Johnson zapivali Bam bam ba ba lu bam, vratija san se u gimnazijske dane kad smo odili u podrume Dioklecijanove palače slušat grupu Mi... Majko moja, je li moguće da je otad prošlo skoro 40 godina!?
Mislija san o tome dok su Black Coffee i Mendula stvorili fantastičan ugođaj, dobili zasluženi ogroman pljesak. A onda me je u stvarnost vratija Gego. Oni šta je prije par godina zapiva pismu — Mama jo son lud. E, ti Gego bi “i mrtve probudija”, kako je naslonjena na zid kambelovačke crkve govorila šarmantna gospođica Tarabene. Gego cilo vrime govori i piva o “svon Foru”, a pari da je jučer doša iz Jamajke, biće zato pismon slavi Jamajku. I svoj Hvar. Piva je četri pisme, nije fermava skakat, jedan šta se ka i ja iza crkve iša napit vode vrtija je glavon i ponavlja: “Odakle onolika forca u onako malon tilu?!” Uvaženi gospodine Gego, nemojte se najidit na ovo “u onako malon tilu”... To nisan reka ja...
Ako san ja, zbog svojih uspomena iz šezdesetih, najviše uživa slušat Justin’s Johnsona, valja priznat da su cilu večer začinili Gibonni i klapa Iskon. Mlada spliska klapa je oduševila cilu publiku. I novinare. I pivače. Gibonnija najviše! Dok su pivali Projdi vilo, Gibonni je gleda u njih ka dite kad prvi put uđe u pašticeriju. Širon otvorenih očiju. Parilo mi se da bi se Gibo najrađe zaletija prema njima, sve ih zagrlija i izljubija. I sla in je poljupce s druge strane pozornice, mladi “iskonovci” su se pokazali velikin meštrima klapskog pivanja. To je poslin reka i Gibonni. Veliki umjetnik, duša od čovika. Koliko dobrote u njegovon pogledu, u njegovon razgovoru, osjetiš da u temu čoviku nema ni mrvice onega šta čovika ne čini čovikon, da je pun ljudskosti, plemenitosti, da je — anđel među ljudima! Je, baš tako. Moralna vertikala, veliki umjetnik, duša od čovika. Oduševija me. 
Da sad iden pripovidit šta smo govorili, ne bi uspija. Sluša san ga, cilo vrime mislija: “Majko moja, je li istina da još ima ovakvoga svita!” Gibo, živija mi sto godina! Ne triba ni spominjat da je Gibonni pismama oduševija Kaštelane, da su ga vraćali na pozornicu, da je Mijo Rogulj otrča iza pozornice i skoro pa naredija: “Ajmo, svitu, nemojte se zajebavat, otpivajte još jednu. Vidite da to publika čeka...” A Gibo, onako dobar da bolji ne more bit, posluša je nekadašnjeg disc jockeya iz hotela Palace Miju Rogulja, vratija se pivat. Koliko je Gibo dobar, da je Mijo tija da se još koji put vrati, sigurno bi se vratija...
Suze na zidiću
Drugu večer čeka san s posebnin gušton. I s gropon u grlu. To je bila večer u kojoj je u glavnoj ulozi bija Momčilo Popadić. Iako je umra prije 15 godina, malo je dana kad se ne sitin Popa ili Pope, ovisno kako ga je ko zva. Čin uđeš u Slobodnu, vidiš veliku njegovu sliku za zidu, kad nisi u Slobodnoj, čuješ neku njegovu pismu s radija, sitiš se njegova teksta, prođeš kraj Basketa di je u društvu Kule, Nikice, Ranka, Tome, Frane, Marija... ispija svoje piće. Preciznije kazano, svoja pića. E, sad je na redu večer njegovih pisama: Adio kumpanji, Šijavica, Morski pas, Marča funebra, Lišina, Ne budi me mati, Svoju zvizdu slidin, Skitnica, Najviše te ljubi oni šta te gubi, Mornareva žena, Momo zašto plačeš, Ključ je ispod otirača, Košulja plava, Nemaš više vremena za mene, Ča je život vengo fantažija, Tonka, Oprosti mi pape... Svaka Popadićeva pisma postala je evergreen. Skoro svaka...
Minjaju se na pozornici Klapa Neverin & Tragos, Belan & Fiumens, Jappa & Prijatelji, Tambuu, Klapa Iskon, Meri & Black Coffee, Lea Dekleva, Black Cofee & Mendula, Luky & Zlatko Brodarić, Šajeta... Pop ili Pope “ne miče” se s pozornice. Njegov je svaki stih, čujen dragoga mladoga kolegu iz Slobodne Dalmacije Damira Šarca: 
“Ovi Popadić je bija genije!” Šarac je sve reka: genije! Čisti genije! Na zidiću kraj pozornice sidi njegova supruga Tonka. Dok Black Coffee & Menudula pivaju — Momo zašto plačeš, Tonka je zaplakala. Prvi put. A kad je Luky maestralno otpiva Tonku, na zidiću se Tonka razjecala. Doša joj je Zlatko Gall, zagrlija je... Nije to bila patetika, nego jednostavno — prijateljstvo! Palo mi je na pamet kad san prije petnajst godina u kancelariji Nedjeljne Dalmacije vidija kako Tonka plače slušajući kako Novi fosili pivaju Tonku na radiju i kako san joj reka: “Tonka, ne plači! Šta misliš da ja svaki put ne zaplačen kad s radija čujen — Oj Mosore, Mosore!” Tonka se tad nasmijala i pristala plakat, ovi put san iša s iston finton, ali nije uspilo. Sitila se ona svih Mominih stihova, zna dan i minut kad je koji stih nasta, Damir Šarac je “vata u notes” svako slovo njene priče o Momi... Konferansje Toni Kesić je još više probudija emocije čitajući između pisama sjajne rečenice koje je o Popadiću napisa Zlatko Gall. Svaka rič je budila emocije na Popa ili Popu, svima koji su ga poznavali fali ti štraloćavi veseli zajebant. Čovik od riči. I Čovik od soli. Ka šta se zove skulptura čija je autorica Ljubica Buble-Dragojević, koju je nakon zadnje pisme Tonki Čović-Popadić u ime organizatora uručija Srećko Radnić. Mislija san da će se Tonka na pozornici rasplakat, ali opet san falija. Tonka se ponašala ka šta se Pop ili Pope svaki put ponaša kad bi na pozornici prima jednu od svojih mali milijun nagrada. S tin da bi on doša u tenis papuče, a ona je nagradu primila — bosa! Ka ona Sandy Shaw!
Meštri iz Kambelovca
Svršila je i druga večer 7. večeri dalmatinske pisme Kaštela 2005. Kambelovčani su se pokazali i ka meštri od ribe. Uvatili su “po Kaštelanskog zaljeva”, spremili ribu na mali milijun načina. Kambelovac tu noć nije spava. Večer prije na Brcu je svit zapalija Gego. Sa svojin Picigin bendon. Drugu večer je u glavnoj ulozi bija Šajeta. A u Kuli Kambi Srećko, Ivo, Mijo, Zlatko i svi oni koji su “dali ruku” da kaštelanska fešta bude onako uspješna ka šta je bila, konačno su odahnili. Nije in bilo ni do jića ni do pića. Ne znan jesu li odma održali prvi sastanak o projektu 8. večeri dalmatinske pisme Kaštela 2006., ali koliko su ludi, ne bi se iznenadija da su to učinili...
Otiša san ća, reka Ivi Bedalovu da je osvitla obraz Kambelovčana, šapnija mu da je Srećko Radnić te dvi večeri bija manje nervozan nego on, reka san mu da poruči Goranu Sobinu kako još ima Kambelovčana koji puno vride, a ne samo ta “zlatna osmica” spliske Jugoplastike iz godina kad su “žuti” harali košarkaškon Evropon.
A onda je na red doša Zlatko Gall. Mora san mu reć ono šta san osjeća: svaka čast, meštre! Je, Zlatko je bija selektor kakvi bi tribali bit selektori svih hrvatskih reprezentacija. Odabrat prave igrače i pravu igru je — pravi posal!
A to je Zlatko Gall učinija. Još jedan put: svaka čast, meštre!
Izvor: Slobodna Dalmacija
